Ako je Stendal kao pojava u evropskoj kulturi zanimljiva i kao li?nost (politi?ar, poznavalac umetnosti Evrope, teorijski plodan autor), Balzak je takva pojava koja ne izaziva samo poštovanje, ve? strahopoštovanje i divljenje – spominje se kao div, ?udo, mu?enik re?i, Prometej. Za vrlo kratko vreme prelazi se od mišljenja o žanru romana kao o problemati?nim do apsolutnog divljenja Balzaku i Tolstoju. Iz divljenja proisti?e i ogroman broj anegdota o Balzaku – pri?a o njegovoj ogromnoj energiji koju je crpeo iz litara kafe, ogromni romani napisani za par nedelja, njegovu uživljavanje u fikciju koja obr?e vrednosti empirijske stvarnosti – hteo je da razgovara samo o svojim likovima, njih je smatrao stvarnoš?u, a stvarne ljude fantazijom. Kada bi ga zaustavili i upitali nešto o svetskim doga?anjima, on bi odmahnuo rukom i rekao nešto na temu: „Ali dosta sada o tim izmišljotinama, da vam ispri?am nešto o stvarnosti – znate li da moj Ežen de Rastinjak…“ Balzak je prvi moderni pisac koji je potpuno svestan realnog problema življenja od umetnosti. Njegova prepiska je prepuna razgovora i izra?unavanja o tome koliko novca je potrebno da skupi ako bi mogao da sebi uplati doživotnu rentu. Ta se tema kasnije toliko jasno pojavljuje samo kod Nabokova i Peljevina. Na primer tamo gde Peljevin stavlja opasku kako Hamberta Hamberta u „Loliti“ izvesna nasle?ena sredstva ?ine finansijski nezavisnim i napominje da je to i sam Nabokov želeo više od svega, kao cilj sopstvenog stvaralaštva, te je zato i odabrao pedofiliju za temu romana kojim ?e zgrnuti novac.
Balzak je za 51 godinu života (1799 – 1850) napisao preko 100 književnih dela. Kada prera?unate broj strana napisanih za tako ograni?en broj dana njegovog života možete se užasnuti zbog sopstvene neproduktivnosti. Balzak je jedan od prvih koji živi u doba u kojem se može biti profesionalni pisac. Sa 20 godina odlazi u Pariz i odre?uje sebi da ?e pisati i to slede?im tempom – prvo ?e 10 godina vežbati (u to doba je pisao pod pseudonimom, hotimice kopiraju?i velike majstore), nakon ?ega po?inje da objavljuje romane u serijama, po?ev od „Poslednjeg Šuana“. Tada u svojoj tre?oj deceniji, projektuje „Ljudsku komediju“, podeljenu na: „Studije naravi“, „Analiti?ke studije“ i „Filozofske studije“. Njegov pristup doprinosi tome da se na roman gleda kao na reprezentativni tekst epohe.
Balzaka valja stalno ponovo iš?itavati, barem nekoliko klju?nih njegovih romana, a in ultima ratio sa njima povezane romane, bilo po likovima ili po temama. „Izgubljene iluzije“ su središnje delo i centar „Ljudske komedije“, od koga se granaju mnoge niti, na primer Votren, savršen zlikovac romanti?arskog tipa sa natprirodnim mo?ima ?avola koji u „Sjaju i bedi kurtizana“ postaje šef pariske policije. To vam govori dovoljno o tome kako je Balzak mislio o Francuzima. U „Izgubljenim iluzijama“ postoje romaneskni junaci u arhetipskom smislu, na primer Devetorica iz Ulice ?etiri vetra od kojih ?e se svaki pojavljivati u još po nekom romanu. U Devetoricu spadaju i Danijel D’Artez, Lisjenov savetnik i komentator njegove sudbine, De Branšon, koji se spominje i u „?i?a Goriou“ kao mlad student medicine, i Luj Lamber, koji tako?e ima svoj roman. Balzakovo delo obiluje tipovima li?nosti, kakav je na primer tip tvrdice, pa se i po toj osnovi mogu ?itati njegovi romani: „Evgenija Grande“, „?i?a Gorio“, stari Sešar, Gopsek (jedna od najtragi?nijih figura u Balzakovom svetu, jedan od gospodara društva zajedno sa Votrenom). Balzakove tvrdice nisu romanti?ne ili klasi?no komi?ne – one su strašne.
Klju?na Balzakova osobina jeste da ga je zanimljivo ?itati, a i treba ga ?itati. Veliki broj studija o Balzaku je napisan u prometejskom, pateti?nom klju?u. Savremenici su o njemu pisali valjano. Sent Bev u „Portretima“ ima i Balzakov portret. Ipolit Ten, tvorac pozitivisti?ke kritike, utemeljiva? naturalizma, ima studiju o Balzaku, u kojoj je dao osnovu sociološkog pristupa njegovom delu. Balzak odgovara ovom tuma?enju – posmatranje razvoja bankarstva i zanatstva u Francuskoj. Mla?i savremenik Balzakov, Šarl Bodler, u ogledu o Teofilu Gotjeu ima par zlatnih stranica o Balzaku. On prvi shvata kako na Balzaka ne treba gledati kao na ogledalo društva, ve? kao na vizionara – mnogi njegovi likovi nisu baš tipi?ni u društvu.
Balzak je jedan od prvih koje je zanimala industrijska strana knjige. 1825. godine je štampao džepnog Molijera i Lafontena. Ulagao je bez uspeha u štamparstvo i tako je i po?elo njegovo stalno zaduživanje koje je ostavilo trag i na njegovo pisanje. U isto doba kada on po?inje da piše izlaze „Crveno i crno“ i „Zvonar Bogorodi?ine crkve“, dva sasvim stilski razli?ita dela. Balzakovi uzori su me?usobno protivre?ni – Hofman (Balzak ga poznaje u celosti i divi mu se, u?i od njega) i Valter Skot (koji doduše proisti?e iz romantizma, ali je „natukao“ realizam). Ta dva pisca formiraju Balzakov horizont. U to svoje rano doba Balzak piše više ne-realisti?kih dela: „Šagrinska koža“, „Luj Lamber“, „Traženje apsolutnog“, „Serafita“, u kojima ima znatnih tragova divljenja Hofmanu. No, u isto vreme objavljuje i realisti?arske „Evgeniju Grande“ i „?i?a Gorioa“. Balzak se ve? od tog doba bitno uklju?uje u novinarstvo. Tada se u Francuskoj oblikuje pripoveda?ko-publicisti?ki žanr, nazvan „fiziologija“, iz kojeg proisti?e realizam u Rusiji. Radi se o skicama, zabeleškama, crticama, zapravo slikama sa društvenih margina, opisi polusveta. Balzak je veoma aktivan u kreiranju tog žanra. Naravno, fiziologija kao termin dolazi iz prirodnih nauka. Proizilazilo je da je književni posao manje zanimljiv od prirodnja?kog – takav gest sam po sebi govori o duhovnim sklonostima te epohe. Balzak u?estvuje u povremenim objavljivanjima zbornika takvih radova. Jedan od njih je „Scene iz privatnog života“, i na osnovu toga je Balzak svoje „Studije naravi“ izdelio na „scene“ – iz privatnog, seoskog života… Ovo oblikuje Balzakov na?in pisanja u romanu. 1833. godine Balzak, sa svega par naslova iza sebe, ali ipak posle godina šegrtovanja, potpisuje ugovor za osam tomova „Studija naravi 19. veka“ (tako ?e svoj opus planirati i Lisjen u „Izgubljenim iluzijama“, uz pomo? D’Arteza). On tada ve? tro?lano deli „Ljudsku komediju“ i 1837. godine otpo?inje seriju velikih romana tako što objavljuje prvi deo „Izgubljenih iluzija“. Narednih 12 godina su mu dovoljne za 100 i više romana njegove „Komedije“.
Balzak, koji je u stvaranje umetnosti uložio više nego bilo koji drugi pisac ikada, nastoji da opiše ?oveka kao društveno bi?e. Naglašava sociološku stranu egzistencije. Za njega, centripetalne sile ljudske prirode su interesi i strasti. Mnogi njegovi likovi su jednobojni, obuzeti jednom straš?u kao stari Gorio. ?itaju?i „Komediju“ otkrivamo sliku jednog društva, sveta u kojem su svi ljudski poslovi, romanti?arske energije su u njemu prisutne kroz demonske nitkove kao što je Votren i an?eoske duhove kakvi su nau?nici i pesnici. Precizno sociološki ocrtan Balzakov svet potresan je strastima, borbom za mo? ili bogatstvo. Likovi mu ili propadaju ili se uspinju, a Balzak sve vreme pokušava da otkrije šta upravlja društvom, koje duboke istine leže u njegovoj osnovi. Pri tom je Balzakova antropologija nihilisti?ka, a on na nove istine gleda kao na novu epohu.
Naravno, neobi?ne sudbine, strast, fantastika doga?aja obeležja su romantizma, ali ve? i mladi Balzak prilazi realizmu uvo?enjem realisti?ke motivacije lika. Romanti?arsko bežanje u egzotiku Balzak sputava trezvenim analizama društvenih pojava. Kao što Stendal svoj roman zove „hronikom“, tako i Balzak ?esto kaže – ja ne pišem romane, ve? strahovito istinite studije. Sebe je zvao istori?arem ravnodušnim prema bogatstvu. Pokušava da bude nau?ni?ki ozbiljan i objektivan. Njegov roman je po njemu nov jer donosi studije naravi, a ne pesni?ke izlive. Po njemu, ljude obeležava trka za interesima. Balzak pokušava da uredi svet svojih romana savršeno racionalnim tuma?enjem. Svako njegovo otkri?e motivacije nekog lika potrese ga i uzbudi, makar ta figura bila banalna. Svako otkri?e mu je potresno kada objašnjava životne pojave. Uveren je da njegovo delo slavi istinu, da je puno legitimnih zaklju?aka. Tako u osnovi njegovog pristupa leži uverenje u objektivno posmatranje i opis realnosti. U predgovoru „Komediji“ govori o tome da ?e pisati istoriju francuskog društva, da ?e stvoriti inventar poroka i vrline. Govorio je – sada ?e francusko društvo biti samo sebi istori?ar, a on ?e mu biti samo sekretar. No, u praksi, on ne sastavlja samo inventar, ve? preduzima opsežnu rekonstrukciju francuskog društva. Predmet njegovog glavnog interesovanja je društvena dinamika, energija društva. Kao zoolog istražuje ljudski rod kao vrstu, uticaj sredine na formiranje naravi. Tako i naglašava: „Moje studije naravi predstavlja?e sve društvene posledice…“ Njegova društvena istorija ima svestrano da bude izražena. „?ovek, društvo i ?ove?anstvo bi?e opisani i ocenjeni, bez ponavljanja.“ Otuda njegov tip li?nosti treba da sažme ono što je u živim ljudima rasuto. Reprezentativan za takav oblik realizma je njegov roman „Seljaci“ iz njegovog zrelog perioda. Balzak je stvorio sociološku mrežu koja hvata sva zanimanja, sve kategorije ljudi. Na primer, on trgovca Gobertena s jedne strane realisti?ki oživljava, crtama koje ga ?ine zasebnom li?noš?u, a ne tipom. Zatim sledi njegova predstava kao tipa, sociološke pojave: „Voleo je promet novcem kao Nisenžan, koji, kažu, zvecka novcem…“ Paradoks se sastoji u tome da je Nisenžan, koji se sre?e i u Goriou, Balzakov lik, a koristi se kao pore?enje sa drugim junakom romana, pri ?emu se pretpostavlja da on postoji, i to tako da ga svi poznaju. Balzakovo prenošenje likova jednih na druge poja?ava iluziju realnosti. Balzak individualizuje, oživljava društvenu pojavu, izvla?i iz nje život, ali i pored takve individualizacije neki od njegovih likova nisu mogu?i u realnosti.
Zašto je Balzak morao da napiše predgovor „Ljudskoj komediji“, u kojem pretenduje da objasni principe na osnovu kojih radi? Da li je to marketinški potez, potreba da se obrati odre?enoj književnoj javnosti? Pojedini Balzakovi prenaglašeni izrazi, na primer pozivanje na zoologiju, proisti?u možda iz njegovih uverenja da ?italac želi da ?uje nešto vezano za prirodne nauke. Moramo voditi ra?una o tome da su Balzakovi romani prožeti metafikcijom – jedan roman sam sobom objašnjava drugi roman, prirodu svog nastanka. Balzakove autopoetske iskaze nalazimo i u njegovim nebeletristi?kim spisima – predgovoru za „Muzej starina“, pismima grofici Hanskoj. Najzad, kada se istražuje Balzakova imanentna poetika mora se primetiti kako se u njegovom delu prepli?u romantizam i realizam. U predgovoru „Komediji“ on se osvr?e na tri pitanja – kako je zamišljena „Ljudska komedija“ (pore?enje životinjskog sveta i ljudskog roda), kako je ona postala i kakav joj je plan. Postala je, kaže Balzak u prvoj re?enici, kao san, što upu?uje na romantizam. Odmah nakon toga Balzak naglašava da i snovi imaju svoje zakone. Društvo li?i na prirodu, jer stvara onoliko razli?itih ljudi po zanimanjima, koliko ima podvrsta u zoologiji.
Balzak dalje napominje da su do tada pisane istorije nabrajale ?injenice, a on pokušava da napiše „istoriju naravi“. Veliki je zadatak urediti celo jedno zamišljeno društvo. Govore?i o dotadašnjim romansijerima, osvr?e se na Valtera Skota. Po Balzaku, Valter Skot je u romane uneo sve vrste umetnosti, ali nije pokušavao da poveže svoja dela u niz u kojem bi svaki roman bio jedno doba. To je ostavio Balzaku. Malo kasnije Balzak beleži ?esto citiranu re?enicu: „Slu?aj je najve?i romansijer na svetu.“ Metod za ostvarivanje „Komedije“ jeste popisivanje poroka i vrlina, ?ime ?e se sti?i do istorije ljudskog srca. Balzak želi da doku?i skriveni smisao – ?ime se društvo približava ili udaljava od dobrog i lepog. Balzak sebi postavlja veoma visoke kriterijume pisanja – on sebe smatra vaspita?em ljudi. Kada kaže da ?ovek po sebi nije ni dobar ni r?av, Balzak ne optužuje društvo za zlo. Društvo ne kvari, nego ?oveka ?ini boljim. Zlo dolazi sa koristoljubljem. Balzak predlaže okretanje katolicizmu kao savršenom sistemu za suzbijanje izopa?enih ljudskih sklonosti. Dalje kaže da monarhizam i katolicizam idu zajedno – u to doba takvo mišljenje je smatrano nazadnim. Balzak odbija ideju slobodnih izbora: „Pišem u svetlosti dve ve?ne istine: monarhizma i katoli?anstva.“ Ova njegova izjava je bez ironije ili otklona prema kritici. Balzak je protiv „vladavine rulje“. Gledaju?i svoje doba, a imaju?i u vidu njegov antropološki pesimizam, on gubi veru u ?oveka okrenutog ka ve?nim vrednostima, ve? vidi samo ?oveka u vlasti materijalnih interesa. Ove su misli shvatljive – Veliki inkvizitor Dostojevskog kaže da su ljudi slaba bi?a, nesposobna da podnesu teret slobode. Ovakva negativna antropologija, odsustvo hriš?anske vere u ?oveka kod onih koji sprovode sistem hriš?anstva, bi?e kasnije vidljiva i u „?arobnom bregu“ gde i Nafta smatra da ?oveka treba uklopiti u strogi kanon i obrazac, disciplinovati „crvenim terorom“. Ovaj red misli Balzaku možda treba kako bi odgovorio na klasi?ni prigovor romanu, po kojem roman nema odstojanja prema poroku. Balzak poentira: „Mora se desiti da u jednom delu romana ima više zla nego dobra.“ Njegovi kriti?ari nisu upoznali plan celine njegove „Komedije“, pa padaju u zabludu. Balzak zastupa princip pesni?ke pravde – uvek ?e se u delu na?i lik ili grupa lica na koje se može ugledati. „Treba biti Rafael, pa stvoriti mnogo Bogorodica“, odgovara Balzak na primedbu kako u njegovim romanima dominiraju poro?ni i zli. Književnost nije slikarstvo: teško je u?initi zanimljivom neku li?nost punu vrlina. „Zanimljivost“ je osobina o kojoj romanopisac sa po?etka modernog romana mora voditi ra?una – publika ho?e da ?ita ono što ho?e, a pisac je samo u poziciji da joj udovolji ili ne.
Kada Balzak u predgovoru govori o „tipu“ i „tipi?nom“ on misli na gra?enje tipova kao na spajanje ve?eg broja oznaka istorodnog karaktera u jedan lik, ?ime se dobija sociološko-reprezentativna pojava. On tu misli i na tip u još jednom smislu, iz ugla pitanja ljudskog srca, ?ime ideju tipa širi sa sociološkog na psihološko podru?je. Balzak i na ovoj drugoj strani vidi neku mogu?nost da dosegne univerzalne istine, jer tipi?no može da predstavlja tipi?ne faze u psihološkom razvoju li?nosti.
Neizbežno je pozivanje na Valtera Skota. On se u to doba prevodio svuda u Evropi, ponajviše u Francuskoj i ušao je u modu kao uzorni pisac epohe. U takvoj klimi ni?u i Stendal i Balzak i obojica ga uzimaju za primer. Pošto je Skot postao oli?enje velikog romana, Balzak kao pisac druga?ijeg kova mora da sebe legitimiše pominju?i ga i hvale?i ga, pre svega po tome što u roman unosi (u žanrovskom, a ne u strukturalnom smislu), ve?inu umetnosti i duh starih vremena. Ve?i deo ovoga što Balzak pridaje Valteru Skotu je Balzakova izmišljotina. Proces sublimiranja svih umetnosti u romanu, na koji je ukazivao Servantes, jeste pre svega Balzakova projekcija onoga što roman može da bude, a što ?e roman tek u 20. veku postati.
Ostaje otvoren teorijski problem koji realizam nije rešio ni u teoriji ni u praksi, a to je funkcija književnosti. Balzak se tu koleba izme?u nau?ne objektivnosti i ideje o pesni?koj pravdi. Ta protivre?nost je uvek prisutna u realizmu: okrenutost ka društvenoj problematici ostavlja nerešeno pitanje cilja i zadatka književnosti. Najdalje odlazi Gogolj kada smatra da je pisac više nego bilo ko drugi dužan da pruži istinu u društvu i ispravi ga. U praksi, najdalje u promeni sveta u doba realizma odlazi Dikens kada „Oliverom Tvistom“ ukida sirotišta u Engleskoj.