PO MOTIVIMA LJUBIŠE JEREMIĆA
ZA INTERNET SCENU PRIREDILI PREDRAG I DRAGANA IVANOVIĆ
Pitanje realizma jeste pitanje romana. U pesnišvu relizam poznaju uglavnom Rusi – kao Njekrasov, koga Dostojevski stavlja u zaglavlje drugog dela „Beležaka iz podzemlja“. Francuska poezija tog doba (1820-1850) jeste romantičarska, a nju direktno smenjuje simbolista Bodler, koga sledi Rembo. Realizam ne postoji u evropskom pesništvu. Čak i u drami bi se možda mogao pripisati Gogolju, ako priznamo društvenu kritiku kao obeležje realizma, što je uobičajena pogreška.
Suštinski imamo dve oblasti izučavanja, dva pristupa realizmu. Prvi je kroz periodizacijski pristup književosti, koji se bavi „oblastima“ književnosti, kakva je na primer – klasicizam, te pravi grešku superiorizacijskih shema, epoha, škola književnosti. Drugi je pristup kroz pitanje romana, čijim se tvorcem u modernom smislu smatra Stendal, sa romanom „Crveno i crno“ iz 1830. godine. Periodizacijski pristup bi ovaj trenutak uzeo za početak realizma, ali roman kao žanr nije nastao tada, čak ni u modernom smislu – šta je sa, recimo, Defoom, Fildingom, Lesažom, Servantesom? Lorens Stern nije preteča realizma, ali je veliki teoretičar romana. On je otkrio „odstupanje“, teoriju kočenja radnje, ometanje onog starog „šta će biti posle“, „šta će biti sa junakom na kraju“, pa čak i ometanje romana kao takvog.
Možda iznad svega stoji zapažanje Mihaila Bahtina, koji u „Ogledima o romanu“ ustanovljava da je roman žanr u nastajanju, žanr koji se nije konstituisao, bez kanonizovane matrice. Foster u „Vidovima romana“, gde daje razlikovanje „pljosnatih“ i „oblih“ karaktera, nemoćno zaključuje da je roman – svaka knjiga veća od 50.000 reči. Bez ikakve žanrovske štete, roman može da sublimira i lirsko i epsko i dramsko, drugim rečima sve ostale žanrove, čak i oblike neknjiževnog diskursa, kao što je istoriografija. Na primer, u Tolstojevom „Ratu i miru“ diskursi se mogu iscepati. Oni nemaju naracije, mada se na drugi pogled može ispostaviti da su (pošto je diskurs pripovedanje) ipak naracije. Profesor Miloš N. Đurić je „Rat i mir“ zvao poslednjim epom svetske književnosti.
Izučavaocu romana je potrebna promena načina čitanja romana. Čitalačka očekivanja od romana su najčešće predrasude. Nerealno je očekivati da će se iz romana dobiti pouzdane, precizne informacije o društveno-političkim zbivanjima. Ako naletite na predgovor za neki realistički roman u kojem njegov autor govori o tome kako pisac romana „šiba društvo“ ili „uči o ekonomiji“, taj predgovor zanemarite. Posmatrati roman kroz psihologiju je takođe pogrešno – Alfred Adler je pogrešio u onim tačkama gde je svoj sistem psihoanalize gradio na osnovu romana Dostojevskog. To je, uostalom, tema sa kojom se Nabokov često sprdao. Nabokovljeve opaske o tome kakav je dobar čitalac su zlato: na primer, on naglašava da dobar čitalac ne gubi vreme na krupne, metafizičke probleme romana, već upija sitnice, kojima veliki romani vrve. I sam Nabokov, kada tumači Gogoljeve „Mrtve duše“, neverovatne svoje uvide izvlači iz spahinice Korobočke, a u pogovoru „Loliti“ čitaoca upućuje na lik kesbimskog berberina. U „Crvenom i crnom“ Stendal uvodi čitaoce u društvenu sredinu u kojoj se odigrava fabula i iznosi neki detalj o fabrici eksera. Stendal onda nadugačko priča o mašini koja pravi eksere. To zbunjuje, ali takav je Stendalov postupak. „Svaki je roman novostvoreni svet“.
Tumač mora da zna da romane ne sme čitati, već iščitavati, i to više puta. Prvo čitanje je čist fizički posao, i potpuno nedovoljan: obuhvatati celinu dela, sa svim detaljima, nije moguće tim prvim čitanjem. Ne treba ni napominjati da je pogrešno identifikovati se sa ličnostima romana – a upravo to je intencija realističkog romana, to je bila mera njegove uspelosti. Delo se smatralo dobrim ako su junaci u njemu „kao živi“. Podražavanje i poistovećivanje sa junacima radi katarze su Aristotelove teme, zarazne u doba realizma – teorija mimesisa. Naravno i obraćati se junacima romana kao živim bićima, govoriti o njima kao živima, takođe je pogrešno. Veoma se često nehotice prekoračuju granice fikcije, a oživljavanje likova i čitaočev doživljaj da roman nije završen jesu deo realističkog postupka, pripremljeno reagovanje čitaoca. Studij književnosti, proučavanje književnosti ima za cilj da upravo ovakve postupke „demontiraju“. Na primer Ežen de Rastinjak je zgrožen Gorioovim kćerima – pošto roman pratimo njegovim očima i mi bivamo zgroženi. Tu je reakciju Balzak nama namenio, to je svojevstan njegov trik. Od tog trenutka počinje i Rastinjakov pad – posle toga on seda i počinje da piše pismo majci kojoj na prljav način kamči poslednji njen novac i tako srlja u sopstvenu propast. Ta linija radnje vodi do „Sjaja i bede kurtizana“ u kojem je Rastinjak pajac, posrnuo čovek, igračka u rukama kriminalca Votrena. Nabokov nas jednom prilikom upozorava na sve te zamke pisca u koje moramo upasti, ali ih u drugom i trećem čitanju možemo demontirati.
„Čitanje treba preobraziti u susret svog duha sa duhom autora.“ Ta Nabokovljeva rečenica je pomalo pompezno mistična, ali je deo korisnog opažanja da proučavalac romana mora da izgubi ono što mu je najdraže – puko uživanje u čitanju romana. Uznemirujuća tema koju mora detaljno da istraži svaki proučavalac književnosti za sebe. Utešno je, kako Nabokov misli, da se ovaj gubitak nadoknađuje proučavanjem samim.