PO MOTIVIMA LJUBIŠE JEREMI?A
ZA INTERNET SCENU PRIREDILI PREDRAG I DRAGANA IVANOVI?
Pitanje realizma jeste pitanje romana. U pesnišvu relizam poznaju uglavnom Rusi – kao Njekrasov, koga Dostojevski stavlja u zaglavlje drugog dela „Beležaka iz podzemlja“. Francuska poezija tog doba (1820-1850) jeste romanti?arska, a nju direktno smenjuje simbolista Bodler, koga sledi Rembo. Realizam ne postoji u evropskom pesništvu. ?ak i u drami bi se možda mogao pripisati Gogolju, ako priznamo društvenu kritiku kao obeležje realizma, što je uobi?ajena pogreška.
Suštinski imamo dve oblasti izu?avanja, dva pristupa realizmu. Prvi je kroz periodizacijski pristup književosti, koji se bavi „oblastima“ književnosti, kakva je na primer – klasicizam, te pravi grešku superiorizacijskih shema, epoha, škola književnosti. Drugi je pristup kroz pitanje romana, ?ijim se tvorcem u modernom smislu smatra Stendal, sa romanom „Crveno i crno“ iz 1830. godine. Periodizacijski pristup bi ovaj trenutak uzeo za po?etak realizma, ali roman kao žanr nije nastao tada, ?ak ni u modernom smislu – šta je sa, recimo, Defoom, Fildingom, Lesažom, Servantesom? Lorens Stern nije prete?a realizma, ali je veliki teoreti?ar romana. On je otkrio „odstupanje“, teoriju ko?enja radnje, ometanje onog starog „šta ?e biti posle“, „šta ?e biti sa junakom na kraju“, pa ?ak i ometanje romana kao takvog.
Možda iznad svega stoji zapažanje Mihaila Bahtina, koji u „Ogledima o romanu“ ustanovljava da je roman žanr u nastajanju, žanr koji se nije konstituisao, bez kanonizovane matrice. Foster u „Vidovima romana“, gde daje razlikovanje „pljosnatih“ i „oblih“ karaktera, nemo?no zaklju?uje da je roman – svaka knjiga ve?a od 50.000 re?i. Bez ikakve žanrovske štete, roman može da sublimira i lirsko i epsko i dramsko, drugim re?ima sve ostale žanrove, ?ak i oblike neknjiževnog diskursa, kao što je istoriografija. Na primer, u Tolstojevom „Ratu i miru“ diskursi se mogu iscepati. Oni nemaju naracije, mada se na drugi pogled može ispostaviti da su (pošto je diskurs pripovedanje) ipak naracije. Profesor Miloš N. ?uri? je „Rat i mir“ zvao poslednjim epom svetske književnosti.
Izu?avaocu romana je potrebna promena na?ina ?itanja romana. ?itala?ka o?ekivanja od romana su naj?eš?e predrasude. Nerealno je o?ekivati da ?e se iz romana dobiti pouzdane, precizne informacije o društveno-politi?kim zbivanjima. Ako naletite na predgovor za neki realisti?ki roman u kojem njegov autor govori o tome kako pisac romana „šiba društvo“ ili „u?i o ekonomiji“, taj predgovor zanemarite. Posmatrati roman kroz psihologiju je tako?e pogrešno – Alfred Adler je pogrešio u onim ta?kama gde je svoj sistem psihoanalize gradio na osnovu romana Dostojevskog. To je, uostalom, tema sa kojom se Nabokov ?esto sprdao. Nabokovljeve opaske o tome kakav je dobar ?italac su zlato: na primer, on naglašava da dobar ?italac ne gubi vreme na krupne, metafizi?ke probleme romana, ve? upija sitnice, kojima veliki romani vrve. I sam Nabokov, kada tuma?i Gogoljeve „Mrtve duše“, neverovatne svoje uvide izvla?i iz spahinice Korobo?ke, a u pogovoru „Loliti“ ?itaoca upu?uje na lik kesbimskog berberina. U „Crvenom i crnom“ Stendal uvodi ?itaoce u društvenu sredinu u kojoj se odigrava fabula i iznosi neki detalj o fabrici eksera. Stendal onda naduga?ko pri?a o mašini koja pravi eksere. To zbunjuje, ali takav je Stendalov postupak. „Svaki je roman novostvoreni svet“.
Tuma? mora da zna da romane ne sme ?itati, ve? iš?itavati, i to više puta. Prvo ?itanje je ?ist fizi?ki posao, i potpuno nedovoljan: obuhvatati celinu dela, sa svim detaljima, nije mogu?e tim prvim ?itanjem. Ne treba ni napominjati da je pogrešno identifikovati se sa li?nostima romana – a upravo to je intencija realisti?kog romana, to je bila mera njegove uspelosti. Delo se smatralo dobrim ako su junaci u njemu „kao živi“. Podražavanje i poistove?ivanje sa junacima radi katarze su Aristotelove teme, zarazne u doba realizma – teorija mimesisa. Naravno i obra?ati se junacima romana kao živim bi?ima, govoriti o njima kao živima, tako?e je pogrešno. Veoma se ?esto nehotice prekora?uju granice fikcije, a oživljavanje likova i ?itao?ev doživljaj da roman nije završen jesu deo realisti?kog postupka, pripremljeno reagovanje ?itaoca. Studij književnosti, prou?avanje književnosti ima za cilj da upravo ovakve postupke „demontiraju“. Na primer Ežen de Rastinjak je zgrožen Gorioovim k?erima – pošto roman pratimo njegovim o?ima i mi bivamo zgroženi. Tu je reakciju Balzak nama namenio, to je svojevstan njegov trik. Od tog trenutka po?inje i Rastinjakov pad – posle toga on seda i po?inje da piše pismo majci kojoj na prljav na?in kam?i poslednji njen novac i tako srlja u sopstvenu propast. Ta linija radnje vodi do „Sjaja i bede kurtizana“ u kojem je Rastinjak pajac, posrnuo ?ovek, igra?ka u rukama kriminalca Votrena. Nabokov nas jednom prilikom upozorava na sve te zamke pisca u koje moramo upasti, ali ih u drugom i tre?em ?itanju možemo demontirati.
„?itanje treba preobraziti u susret svog duha sa duhom autora.“ Ta Nabokovljeva re?enica je pomalo pompezno misti?na, ali je deo korisnog opažanja da prou?avalac romana mora da izgubi ono što mu je najdraže – puko uživanje u ?itanju romana. Uznemiruju?a tema koju mora detaljno da istraži svaki prou?avalac književnosti za sebe. Utešno je, kako Nabokov misli, da se ovaj gubitak nadokna?uje prou?avanjem samim.