[vc_row][vc_column][vc_column_text]

XXXIV

MA?KA

Ma?ko, mom srcu zaljubljenom kro?i,
uvuci kandže, ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe o?i
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka le?a gladnim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bi?a strelja,

a tanak dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistven treperi
svud oko njenog tamnog tela.

(preveo Branimir Živojinovi?)

MA?KA

Na strasno mi srce, lepa ma?ko, sko?i;
uvuci sad kandže svoje,
i pusti da tonem kroz lepe ti o?i
metalno-ahatne boje.

Dok ti polagano moji prsti glade
glavu i ta le?a gipka,
i dok moja ruka drhte? od naslade
tvoje sjajno telo pipka,

vidim svoju ženu u duhu. Njen pogled,
kao i tvoj, zveri draga,
i dubok i hladan, zadaje ljut ozled,

a, dok ona hoda naga,
blagi vazduh, miris pun opasne pre?e
svijaju joj telo sme?e.

(preveo Kolja Mi?evi?)

LI

MA?KA

Po mome  mozgu se šeta,
kao usred svoga kutka,
snažna ma?ka, blaga i ljupka.
Kad mjau?e, to ne smeta,

tako je tanana i snena;
ali ma kakav bio uzrok,
njen glas je bogat i dubok.
To je i draž i tajna njena.

Taj glas biseran i žitak
što doseže dna moja tiha,
puni me poput brojna stiha
i o?ara me k’o napitak.

Ona najteže muke le?i
i sadrži zanose najdraže;
da najduže re?enice kaže
njoj nisu potrebne re?i.

Ne, nema gudala što mi zbuni
srce, instrument savršeni,
i tako carski peva meni
na najzategnutijoj struni,

kao tvoj glas, ma?ko tija,
ma?ko rajska, ma?ko vascela,
u kojoj sve, kao u an?ela,
tananost je i harmonija.

II

Skut njenog krzna sme? i mek
širi kâd tako blag, da mi
omami ?ula, kad u tami
pomilovah je, jednom tek.

To je duh prisni mesta tog;
ona sudi, upravlja, spari
u svom carstvu sve stvari;
da li je ona vila, il’ bog?

Kad mi o?i, toj ma?ki koju volim
privu?ene kao magnetom,
krotko se okrenu netom
i kada samog sebe motrim,

ja vidim za?u?en na kraju
oganj kroz njene zene sive,
svetiljke jasne, opale žive,
što uporno me posmatraju.

(preveo Kolja Mi?evi?)

LXVI

MA?KE

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sli?nost
ljubavnika vatrenih i strogih u?enjaka:
jednako vole ma?ke, bi?a blaga i jaka,
što poput njih su zimljiva i vole nepomi?nost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
u muku, stravi mraka provodile bi sate,
i Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
kad bi im ponos mogao svom jarmu da povlasti.

?ine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
kao u dnu samo?e ogromne sfinge neke,
u jedan san beskrajni na izgled uronjene;

od ?arobnih iskara bok im se plodni ljeska,
a zlatna zrnca, poput najfinijega peska,
ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

(preveo Nikola Bertolino)

MA?KE

Ljubavnici žarki i mudraci vole,
strogi podjednako, za ve? zrelih dana,
debele i tihe ma?ke, ponos stana,
koje, kao i njih, mraz i ?ama skole.

Prijatelji znanja i naslade, one
žele da ih mir i jeza mraka prate;
Ereb bi ih uzô za pogrebne hate,
kad bi mogle gordost pred ropstvom da sklone.

Plemenite like uzmu dok sanjare
ko polegle sfinge u samo?i stare,
što kao da rone dnom sna nedohvatnim;

plodna im se krsta ?udnim bleskom pene,
i ko sitan pesak, sve zrnevljem zlatnim,
zvezdaju im mutno tajanstvene zene.

(preveo Aleksandar Jovanovi?)

 
MA?KE

Ljubavnici žarki i glave u?ene
podjednako vole, za svog zrelog doba,
mo?ne blage ma?ke, ponos svojih soba,
jer su kao oni zimljive i lene.

Te prijateljice nauke i slasti
svud traže tišinu i mrkline kobne;
Ereb bi njih hteo za glasnike grobne,
kad bi im ?ast mogla tako nisko pasti.

Zauzmu sanjare? poze neobi?ne
velikim sfingama u samo?i sli?ne,
uspavane u snu beskrajno dalekom;

s bokova im siplju iskrice magi?ne,
a ta?kice zlatne, nalik pesku mekom,
zvezdaju im ?udne zenice misti?ne.

(preveo Kolja Mi?evi?)

 
MA?KE

Vatreni ljubavnici i od nauke ljudi
u zrele kad godine za?u vole veoma
mo?ne i blage ma?ke, što su im ponos doma,
i poput njih se klone i kretanja i studi.

Poklonice saznanja, odane sladostraš?u,
one tišinu traže i sve užase tame;
za grobne bi ih hate Ereb uzeo same
kad bi s njegovom mogle da se pomire vlaš?u.

Gospodstvenog su lika dok su nepomi?ne, snene,
kao velike sfinge samo?om opružene,
snatre i ko da tonu u neki san bez kraja;

plodna im bedra iskre ?arobne rasipaju
a nalik pesku drobnom, ?estice zlatnog sjaja
tajanstvene im zene zvezdama zasipaju.

(preveo Leon Kojen)

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]

Leave a Comment